Vo­zač ka­mi­o­na Ne­delj­ko Ne­đo Šik­man i nakon penzije poletan kao mladić

0

ČELINAC, 12. februara – Vo­zač ka­mi­o­na Ne­delj­ko Ne­đo Šik­man, de­ce­ni­ja­ma po­uzda­no ra­di u zim­skoj slu­žbi.


Ia­ko je for­mal­no du­že od de­ce­ni­ju pen­zi­o­ner, a če­ti­ri de­ce­ni­je je od­ra­dio bez ijed­nog iz­o­stan­ka s po­sla, bez ijed­nog da­na bo­lo­va­nja, bez sa­o­bra­ćaj­nog ude­sa, je­dan od naj­po­zna­ti­jih če­li­nač­kih vo­za­ča ka­mi­o­na Ne­delj­ko Ne­đo Šik­man i da­nas je ak­ti­van kao da je na po­čet­ku ka­ri­je­re, na prob­nom ra­du kod stro­gog še­fa.

On sa svo­jim še­fo­vi­ma ni­kad ni­je imao pro­ble­ma, jer se ra­di o iz­u­zet­nom pro­fe­si­o­nal­cu, pe­dant­nom i vri­jed­nom čo­vje­ku od gla­ve do pe­te. I u pri­vat­nom i u po­slov­nom smi­slu. Pa ni­je ni ču­do što ga nje­gov du­go­go­di­šnji šef, je­dan od naj­po­zna­ti­jih po­slo­da­va­ca u Re­pu­bli­ci Srp­skoj, Lju­bo Ču­bić, de­ce­ni­ja­ma, ka­ko naš na­rod ka­že, dr­ži bri­žlji­vo, kao kap vo­de n dla­nu.

Ne­đo, ili Ši­co, ka­ko ga pri­ja­te­lji če­sto iz mi­lja zo­vu, je ro­đen 1952. go­di­ne je u vri­jed­noj i ču­ve­noj po­ro­di­ci u Pri­se­ki kod Gor­nje Sa­ni­ce, srez Ključ.

– Da­nas je na­še ima­nje u Gor­njoj Sa­ni­ci de­va­sti­ra­no, šu­ma isje­če­na, objek­ti po­ru­še­ni – sa sje­tom pri­ča Ne­đo i pri­sje­ća se ra­snih vo­lo­va i ko­nja, pu­nih ma­ga­za me­sa i dru­gih po­ljo­pri­vred­nih pro­iz­vo­da, po 700 li­ta­ra ra­ki­je u jed­noj se­zo­ni su pro­iz­vo­di­li i sve to tro­ši­li s pri­ja­te­lji­ma…

Vo­zač­ki is­pit Ne­đo je po­lo­žio 1972. go­di­ne i ubr­zo se za­po­slio u be­o­grad­skom pred­u­ze­ću «Na­pred». Usko­ro je pre­šao u ba­nja­luč­ko pred­u­ze­će «Ko­za­ra­pu­te­vi» gdje je ostao 33 go­di­ne, a od 2008. go­di­ne je u «Ni­sko­grad­nji». To­kom ljet­ne se­zo­ne gra­di zna­čaj­ne objek­te, naj­če­šće pu­te­ve, a u zim­skom pe­ri­o­du na dva­de­set­ča­sov­noj je de­žu­ri u zim­skoj slu­žbi.

– Ovaj po­sao ko­ji ja ra­dim ne mo­že se ra­di­ti bez ve­li­ke lju­ba­vi, a gdje je ve­li­ki en­tu­zi­ja­zam tu je i od­go­vor­nost. Či­nje­ni­ca da od kva­li­te­ta mo­ga ra­da za­vi­se broj­ni ži­vo­ti lju­di i nji­ho­va imo­vi­na oba­ve­zu­je me da sam uvi­jek na vi­si­ni za­dat­ka – ka­zu­je Ne­đo.

Ali, on što god bi ra­dio, či­nio bi to od­go­vor­no i pe­dant­no jer je jed­no­stav­no re­če­no ta­kav čo­vjek. Nje­gov ka­mi­on, ia­ko je te­ška i ga­ba­rit­na gra­đe­vin­ska ma­ši­na, uvi­jek je to­li­ko čist da bi s njim mo­gao na iz­lo­žbu, kao s ka­ta­lo­ga. Bo­lje ga odr­ža­va, ia­ko ni­je nje­go­vo vla­sni­štvo, ne­go mno­gi svoj au­to­mo­bil. I ta­ko ci­je­li svoj rad­ni vi­jek, a vo­zio je i ka­mi­o­ne i dži­po­ve i put­nič­ka vo­zi­la. To­kom ra­ta bio je na du­žno­sti vo­za­ča na­rod­nih po­sla­ni­ka i rat­nih ko­man­da­na­ta. Uvi­jek pro­fe­si­o­na­lac, od­go­vo­ran, po­vjer­ljiv, po­u­zdan.

– U zim­skom pe­ri­od u mom po­slu, a to je bor­ba sa ni­skim tem­pe­ra­tu­ra­ma, snje­žnim pa­da­vi­na­ma, od­ro­ni­ma, naj­va­žni­ja je bla­go­vre­me­na re­ak­ci­ja. Ako se po­sao na vri­je­me ne od­ra­di, ne­ma bez­bjed­nog pu­ta, a to zna­či u da­na­šnjem vre­me­nu ve­li­ki dru­štve­ni, pri­vred­ni i ži­vot­ni pro­blem. Pod­ra­zu­mi­je­va se da ima da­na da sam na pu­tu ak­ti­van i dan i noć. Za­to mo­ram se od­ma­ra­ti kad stig­nem da bih bio spre­man kad mo­ram, a vr­lo če­sto to je ka­sna noć, ra­na zo­ra. Vre­men­ske ne­po­go­de ne po­štu­ju ni pra­zni­ke, ni vi­ken­de. Du­go vre­me­na zo­na mo­je od­go­vor­no­sti je ma­gi­stra­la Ba­nja­lu­ka – Ugar – Če­li­nac. De­žu­rao sam na Bor­ju 34 go­di­ne, i u vri­je­me kad je tu bio ma­ka­dam­ski put, mo­ja eki­pa ruč­no lo­pa­tom je ba­ca­la po­sip­ni ma­te­ri­jal – pri­ča Ne­đo ko­ji je ne­bro­je­no pu­ta spa­sa­vao uče­sni­ke u sa­o­bra­ća­ju iz sme­to­va ili na­kon sli­je­ta­nja s ko­lo­vo­za.

On je u sve­mu umje­ren i od­mje­ren čo­vjek. Za­hva­lju­ju­ći na­či­nu ži­vo­ta, ge­ne­ti­ci, ali i Bo­ži­joj po­mo­ći, ia­ko je u ozbilj­nim go­di­na­ma za­vid­no je vi­ta­lan i uvi­jek, a kra­si ga i pro­fe­si­o­nal­na i kom­šij­ska so­li­dar­nost, go­spod­ski ma­nir po­na­ša­nja, ni tra­ga po­slo­vič­ne šo­fer­ske gru­bo­sti. Ve­li, u sta­nju je za de­se­tak mi­nu­ta po­sta­vi­ti lan­ce na toč­ko­ve ka­mi­o­na, a svo­je vo­zi­lo ni­kad ne osta­vlja ni s naj­ma­njim kva­rom, ni­ti pr­lja­vo. Ni spo­lja ni unu­tra.

U Če­li­nac je do­šao po­čet­kom 1976. go­di­ne ka­da je stu­pio u brak sa su­pru­gom Lji­ljom ko­ja je pr­vi di­plo­mi­ra­ni vas­pi­tač za pred­škol­sku dje­cu u Dje­či­jem vr­ti­ću «Ne­ven».

Ne­đo je ovu pri­li­ku is­ko­ri­stio da se jav­no za­hva­li na ra­zu­mi­je­va­nju op­štin­skog ru­ko­vod­stva, pri­je sve­ga na­čel­ni­ku op­šti­ne Vla­di Gli­go­ri­ću, ko­mu­nal­nim in­spek­to­ri­ma Vi­ti Ku­zma­no­vi­ću i Mi­ri­sla­vu Spa­so­je­vi­ću ko­ji su obez­bi­je­di­li re­pre­zen­ta­ti­van par­king za ka­mi­on ko­ji vo­zi. Ve­li, ni­je to ma­la stvar, jer se ra­di o ga­ba­rit­noj ma­ši­ni, i ni­je to sa­mo par­king, ne­go i obez­bje­đe­nje od na­no­še­nja bi­lo ka­kve šte­te na vo­zi­lu ko­je uvi­jek mo­ra da bu­de sprem­no za upo­tre­bu.

(čelinačke)

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име