Село Поповац и његова школа

0

ЧЕЛИНАЦ, 10. јула – Прва страница историје школства у Поповачкој долини, питомом простору између ријека Врбање и Врбаса и планинских вијенаца Тисовац – Осмача и Бјељевина – Вис Липовац у којој су смјештена села Липовац, Поповац, Каблови, Шахиновићи, Басићи, Меховци, Балте и Мемићи која припадају челиначкој општини, Товладић, Присоје, Подосоје, Јасик (Котор Варош), те Карановац и Бастаси (Бањалука) отворена је 1925. године покретањем иницијативе за изградњу школе у Липовцу. У то вријеме на подручју које данас припада Општини Челинац постојале су само школе у Јошавци (1907) и Опсјечком (1912). Будући да се градња школе отегла у међувремену подигнута је још само школа у Шњеготини на Карачу (1927). 

Школа у Поповцу почела је с радом средином јануара 1971. године, а наслиједила је традицију школе из Липовца

Из двотомног Зборника радова “Школство у Врбаској бановини 1918-1941” који је приредио мр Горан Р. Ђуран, а издао Архив РС, 2019. године један документ упућен 4. јуна 1925. године из Велике жупе Врбаске области у Бањалуци Министарству просвјете у Београд потврђује да је покренута иницијатива за градњу школе у селу Липовац срез Котор-Варошки, па се моли Министарство Просвјете да ово узме у обзир.

Наредни документ од 16. 12. 1926. и 4. 1. 1927. године потврђује да се “у Липовцу приважа материјал и купи резервни новац на општинаре. Радови ће почети на пролеће”… те се тражи дознака обећаног кредита. Нешто касније слиједи нови акт из Просвјетног одјељења: “Оделење стоји на становишту, да се најпре доделе кредити општинама, чије су школе у градњи и без којих се кредити не могу довршити, јер народ апсолутно не може ни паре допринети, пошто га већ две године тару неродне године. Тако су у првом реду потребни кредити: …Которварошки срез: Липовцу 20.000 Дин…”, у потпису Велики жупан у Бањалуци, Бранко Стакић.

У документу од 2. маја 1929. године каже се: “На основу члана 5, 12 и 54, Закона о народним школама, а по предлогу Великог Жупана Врбаске области Просветног Одељења од 4. 1. 1929, бр. 80, а по овлашћењу Госп. Министра Просвете од 11. 1. 1929. П. Бр. 252 Одлучујем да се у току школске године 1928/9. отвори једноразредна основна школа у селу Липовцу, срез Котор Варош, област Врбаска”. Сљедећи документ из Министарства просвете потврђује да је “Немец Марија, постављена за учитељицу у Липовцу (Врбаска област), чиновник 5. групе друге категорије, 12. март 1929”, па слиједе: Петровић Милена, Тврз Антон Д., постављен за учитеља чиновничког приправника у Липовцу (Которварошки срез); Вујасиновић Даница С., постављена за учитељицу, чиновничког приправника, у Липовцу (Которварошки срез), 19. фебруар 1935; Ђокић Светозар М, постављен за учитеља чиновничког приправника у Липовцу (Которварошки срез), 9. положајна група, 14. новембра 1936; Грбић Марија Л., постављена за учитељицу у Липовцу (Которварошки срез), чиновник 9. положајне групе, 24. априла 1940;

Прва школа у Липовцу била је саграђена на неких тристо метара јужно од главног пута (засеок Доњи Липовац, данас у непосредној близини куће Раденка Бранковића), а запаљена је након битке четника и партизана која се одиграла 5. марта 1942. године која је била увод у братоубилачки рат на овим просторима.

Послије Другог свјетског рата стотињак метара јужно од ове локације саграђена је нова школа која је трабала да буде и Задружни дом. Први послијератни учитељ био је Јефто Пејовић (1927-2014), касније један од најзначајнијих просвјетних и културних прегалаца которварошког среза. Он је у овом селу основао и породицу, а након тешке оптужбе у вријеме Информбироа и одвођења на Голи оток гдје је невин робијао 11 мјесеци прешао је на службу у Котор Варош. У Липовцу је школске 1960/61. године отворен и пети разред.

Центар Поповца данас

Земљотрес затворио школу

Школу је тешко оштетио земљотрес 27. октобра 1969. године (понедјељак) и од тада у њој се настава није одржавала. Један дио ове зграде омладинци су седамдесетих година претворили у салу за игранке, све док се зграда крајем те деценије није потпуно урушила. Тешко су оштећене и школе у Меховцима и Шахиновићима па су ђаци распуштени на принудно ферје.

Градња осмогодишње школе у Поповцу, која је носила назив по првоборцу НОБ из Липовца Петру Гајићу (1912-1942), почела је 1968. године. Свако домаћинство било је обавезно да и у новцу и у раду учествује у градњи овог објекта (самодопринос). Земљотрес је оштетио школу у изградњи, али и допринио да се пусти у функцију прије него што су испуњени сви услови.

Прво школско звоно у њој огласило се 15. јануара 1970. године, када је почело друго полугодиште те школске године. У почетку радило се у импровизованим условима јер Поповац тада није имао ни струју, ни водоводну мрежу, а до школе су водиле блатњаве стазе преко ливада и кроз шумарке. Илустрације ради, први директор школе Спасоје Павловић за школске потребе набавио је службено возило, и то коња и запрегу, и за то превозно средство задужио школског послужитеља Рајка Шугића. Учитељи и наставници становали су у школи или у боље стојећим сеоским домаћинствима, а неки су свакодневно пјешачили до Челинца или Мемића.

Овај крај посебно су оплеменили нови и образовани људи, просвјетари, који су стизали из свих крајева некадашње Југославије: из Србије, Црне Горе, Хрватске, разних општина БиХ, највише из Бањалуке… Неки од њих мјештанима, ненавиклим на нова лица, били су атракција по лијепом изгледу, други по екстравагантном понашању или облачењу, трећи по свом таленту, или нечему другом, дотад невиђеном у овом крају.

Поповац данас,, поглед од Каблова

Електро-мрежа у Поповцу, коју је иницирао, па и финансијски помагао Миле Шугић, пуштена је у функцију 29. новембра 1970. године (Дан републике, СФРЈ) када су и у школи засијале сијалице. Наредне године у школу и околна домаћинства стигла је и вода са пет километара удаљеног потока Ризминца испод Виса Липовца. Ускоро су саграђена и два монтажна објекта намијењена за становање просвјетних радника. Тих година у школи је свега фалило осим ђака јер њих је било близу седамстотина!

Отварањем осмогодишње школе у новосаграђеном објекту у Поповцу почело је и ново поглавље хронике Поповачке долине. Приучени трговац Драго Крпић, који је због једне повреде у дјетињству био грбав, али увијек духовит, у подруму куће Милана Крпића око тристо метара од школе, отвара прву трговину. Није имао тезгу па је робу продавао директно из картонских кутија довезених запрегом блатњавим коловозом од Забрђа (Свињаре) уз поток Дубраву преко Товладића. Ускоро је своју радњу премјестио ближе сеоском центру, у Друштвени дом (жуту кућу), коју је земљотрес `69. толико оштетио да је била означена за рушење, али остала је у разним функцијама све до средине осамдесетих. У том објекту, грађеном петнаестак година прије школе, прво је била амбуланта и канцеларија мјесне заједнице (мјесни уред). Након земљотреса, кад је изграђена монтажна зграда за ту намјену, ту су организоване игранке, а у поткровљу су становали поједини просвјетни радници који нису имали боље рјешење.

Почетком осамдесетих година уз школу је саграђена фискултурна сала која је у децембру 2007. године обновљена средствима рекреативаца и школе, а ускоро средствима Владе РС асфалтирано и школско игралиште.

Некадашњи Друштвени дом у Поповцу, поглед са задње стране

Свједочење Миле Вуковића

Миле Вуковић, пензионисани просвјетни и друштвено-политички радник, рођен у овом крају свједочи: “Након Другог свјетског рата прије изградње школа у Липовцу, Меховцима и Шахиновићима настава се изводила по приватним кућама. Ја сам први, други и трећи разред завршио у школи отвореној у приватној кући у селу Меховци, а четврти разред у новоизграђеној школи Меховци (изграђена на Рељевцима, брежуљку између села Меховци и Балте). Учио ме је познати учитељ Витомир Тамамовић. Из године у годину смањивао се број ученика у овој школи и осамдесетих година по одобрењу Министарства просвјете и Општине Челинац ова школа је срушена. Камен је одвучен у Карановац за изградњу цркве, а остали материјал је разнесен и не зна му се за траг. Школске 1960/61. отворено је одјељење петог разреда у подручној школи Липовац (објекат је раније био задружни дом). У том одјељењу били су ученици из свих села овог краја. У том петом разреду било је тридесетак ученика и учили су их дивни учитељи: Штефан Кујунџић, Анте Шимић и Душан Илић, а занимљиво је истаћи да су у овој школи радили познати учитељи: Рајко Кузмановић, Јефто Пејовић, те Мира и Реџо Крљић. Послије земљотреса на новој локацији, испод Гајића гробља изграђена је нова монтажна четвороразредна школа. Крајем осамдесетих година та школа пренесена је у Челинац, заправо пренесено је шта се могло пренијети. Некада је и четвороразредна школа у Шахиновићима била пуна ђака. У одјељењима је било и по тридесеторо дјеце с којима су радили: Дара и Драшко Вучић, Сафет Ахметовић, Српко Миљковић, Радомир Ајдер, а школске 1990/91. радили су Миливоје Спасојевић и Миле Вуковић. Послије рата у овој школи краћи период радио је и пензионисани учитељ Млађан Топић. И у подручним школама осамдесетих и ранијих година учитељи су поред васпитно-образовног рада у селима били укључени и у друштвено-политички рад, те организовање и извођење многих акција са осталим сеоским активистима. Морам истаћи чињеницу да се по селима доста урадило на развоју инфраструктуре, али све то није допринијело да млади људи не напуштају села, јер у њима без запослења и подршке у развоју пољопривреде нису видјели своју будућност. По селима су остала углавном старачка домаћинства, нема подмлатка, нема ученика и зато школе остају празне” – истиче Вуковић.

Бараке у којима су становали просвјетни радници у Поповцу

Школа је била и покретач развоја села

Пензионисани просвјетни радник Перо Родић (1938-2020) тврдио је да је школа у Поповцу почела да ради 13. октобра 1969. године и то за више разреде основне школе, дакле прије разорног земљотреса који је 27. октобра те јесени обуставио рад до 15. јануара. Он је тврдио, а треба му вјеровати јер је био веома поуздан саговорник и свједок догађаја, да је баш тих петнаестак дана и сам радио у тој школи.

Долазак просвјетних радника у село подстакао је друштвени живот у њему и допринио напретку инфраструктуре. Од својих учитеља и наставника ђаци,  сеоска дјеца која су углавном била заузета пољопривредним радовима, стицала су не само знање него и прве спознаје о моди, култури, спорту. Стотињак ђака било је претплаћено на периодичне школске листове “Мале новине” или “Веселу свеску” које су за њих биле права посластица.

Поповачка долина данас изгледа много другачије у односу на период од прије пола вијека. Ево и зашто: У челиначким основним школама 1971. године било је 3.722 ученика и 118 просвјетних радника. Из године у годину број ђака се смањивао, а број просвјетних радника углавном остајао на истом нивоу. Године 1980. Челинац је имао 2.973 основаца, 2001. године 1.895, а 2018. године 1.232 основца и 112 учитеља и наставника. Мало је становника, нарочито млађих, зато је мало и ђака. Могло би се рећи да ништа не фали осим људи.

Министар просвјете и културе РС Антон Касиповић са сарадницима, руководством школе и Општине Челинац 29. јула 2009. године посјетио је село Поповац да би разговарао са мјештанима о најављеном затварању нижеразредне основне школе у Шахиновићима и виших разреда школе у Поповцу чему су се родитељи оштро супротставили и кренули у одбрану школе. Протестни скуп одржан је и у недјељу 28. августа 2011. године послије чега је Министарство просвјете и културе одустало од своје намјере.

Школу у Поповцу 2019/20. школске године похађало је тридесет ђака од првог до деветог разреда, међу којима су четири првачића, а 2020/21. године 28 ђака од чега два првачића.

Поповац, центар села и Мјесне заједнице

Поповачки просвјетари

Након Другог свјетског рата у овдашњим школама у периоду 1955/62. година службовали су Владо Кајкут, Милорад Стојичић, Ибрахим Еминовић, Витомир Тамамовић (учитељи и управитељи). У школама у Липовцу, Шахиновићима и Меховцима радили су поред осталих и Крлић Реџо и Мира, Бехарић Исмет, Пантелић (име заборављено), Грујо (презиме заборављено), Дмитровић Симо, Илић Душан, Кузмановић Рајко, Топић Бошко и други. Отварањем осмогодишње школе у Поповцу дио овог колектива постају нижеразредне школе у Меховцима, Шахиновићима и Липовцу која ће се саградити нa новој локацији недалеко од сеоског гробља.

Према сјећању Бранка Каранфиловића у школи су прије рата радили: Павловић Јека (дјевојачки Тешановић) и Спасоје (био и директор), Леканић Миланка и Станоје (био и директор), Шункић Видосав, Маглов Бранислав, Сејменовић Миленко, Вуковић Миле, Миљковић Српко, Ајдер Радомир, Башић Емир, Ристић Драгољуб, Бундало Мирко, Тешић Богдан, Родић Перо, Ескић Ката и Јован, Станивук Тодорка и Перо, Тешић Гојко (био и директор), Ступар Момчило, Шугић Рада, Гајић (дјевојачки Кременовић) Боја, Каранфиловић Јадранка и Бранко, Бајрић Мерима, Штрбац Милева, Дакић Милан, Станић Зоран, Несиховић Мехо, Алибашић Халим, Миливојац Зоран, Стојнић Милорад, Бајрић Мерима, Срдић Љубинко, Блаженовић (дјевојачки Михајловић) Боја, Тешановић Јованка, Мастало Драган, Ђурђевић Миља (дјевојачки Татић) и Чедо, Беновић Слободан, Јунгић Славко, Вучић Драшко, Вучић Миле, Берић Драган, Лукендић Дренка, Митровић Сабиха, Вејиновић Мира и Свето, Николић Верица, Тешановић Мира, Авдагић Азра, Пешић Руса, Михаљчук Ивица, Јунгић Гордана, Јунгић Драган, Јотић Душан… Велики број просвјетних радника доласком у овај крај међу колегама или у овдашњим селима нашао је супружника. Најбоље су прошли домаћини Стана и Божо Блаженовић који су добили снаху учитељицу Боју, рођену Михајловић, и зета, наставника математике и физике, Драгана Берића.

Као административни и помоћни радници у овој школи радили су: Срдић Урош, секретар, Момић (рођ. Кутић) Рада, Мајсторовић (рођ. Крпић) Невенка, (администрација), Срдић Алекса, послужитељи Гајић Млађан, Шугић Рајко, Бјелошевић Милан, Бранковић Милена и др.

Прва генерација матураната

Основна школа “Петар Гајић” у Поповцу изгубила је статус самосталне школе и као подручна школа 1. јула 1983. године припојена ОШ “Милош Дујић” Челинац.

Прва генерација матураната у Основној школи „Петар Гајић“ у Поповцу рођени 1957. године и старији на матурском паноу налазе се 34 фотографије ђака са директором школе Спасојем Павловићем. Међу њима су: Боро Балта, Илија Балта, Мира Балта, Богдан Бранковић Рора, Бране Бранковић Циго, Велинка (удата Крупљанин) Бранковић, Јездимир Бранковић Јездо, Слободанка Бранковић, Перо Гаврић, Недељко Ескић, Остоја Ђекић, Мара Крминац (Кузмановић), Невенка Крпић (Мајсторовић), Славка Крпић (Зебић), Вида Максимовић (Бранковић), Мирјана Мандић, Мирослав Мандић, Радан Момић, Добрила Зечевић, Халид Сачић, Хамдија Сачић, Госпа Срдић, Јелка Срдић (Мијатовић), Смиља Пекез, Радан Пекез, Боро Тешић Шуле, Верица Тешановић (Шугић), Борка Тешановић (Пекез), Живко Шкрбић, Маринко Ђ, Миладин Е, Милица Ђ, Мирославка М, Гина Г.

Након завршене школе ова генерација, као и све остале, расуле су се на све четири старне свијета, а неки од њих су и преминули.

Рада Момић, свједок и учесник догађаја

Рада Момић, рођена Кутић, у школи у Поповцу провела је најдуже времена, осам година школовања које је завршила одличним успјехом и скоро 42 године радног стажа.

– Прво моје запослење десило се 1. септембра 1979. године. У то вријеме у саставу централне школе у Поповцу биле су и подручне школе у Липовцу, Шахиновићима и Меховцима са око 650 ђака и 25 наставника и учитеља. Путовала сам из Балта и до сат и по пјешице ако су временски услови били лоши, али никада нисам закаснила на посао. Међу првима сам у школу долазила, међу задњима одлазила из ње – присјећа се Рада која је 24. маја ове године на пригодној свечаности поводом славе школе испраћена у пензију.

Број ђака у школи у Поповцу почео је да опада крајем седамдесетих година, тако да је долазило до затварања подручних школа, а у опасности се нашла и централна школа, која је статус самосталне школе изгубила 30. јуна 1983. године када се припојила школи „Милош Дујић“ у Челинцу. И Рада је прешла у Челинац.

– За свог радног вијека имала сам девет директора: Гојко Тешић, Српско Миљковић, Јован Ескић, Ирфан Тетарић, Милорад Станковић, Војислав Остојић, Петар Галић, Сретен Вујић и Синиша Беговић, а све сам их поштовала и као административни радник трудила се максимално да обављам своје задатке – присјећа се Рада.

Њена кћерка Александра као наставник разредне наставе данас ради у истој школу коју је такође похађала као основац.

Хроника Парохије Поповац

(Челиначке новине)